Varja Nešić: Žabaljska biblioteka obeležava praznik Svetih Ćirila i Metodija, prvih slovenskih prosvetitelja

Intervju sa Varjom Nešić, urednicom kulturnog programa Opštinske narodne biblioteke „Veljko Petrović“ Žabalj povodom praznika Svetih Ćirila i Metodija – začetnika slovenske pismenosti

Svake godine se 24. maja širom slovenskog sveta sećamo Ćirila i Metodija i njihove misije opismenjavanja Slovena, pa i nas, Srba. 

Kako vi u biblioteci obeležavate ovaj dan?

Ove godine smo obeležili dan prvih slovenskih prosvetitelja jednom manjom objavom na društvenim mrežama, preporukom knjige i podsetnikom na njihov nepreskočiv značaj u nacionalnoj kulturi. Verujemo i da je ovaj intervju jedan mali doprinos koji dajemo kao ustanova. Jer, nama su većinom poznate činjenice o misiji koja je započeta pozivom velikomoravskog kneza, o nastanku prvog pisma glagoljice, i tako dalje. Ipak, nije danas ni dovoljno, a ni sasvim ispravno govoriti o ovoj misiji samo u smislu procesa opismenjavanja Slovena, pa onda i Srba. 

Zbog čega nije dovoljno?

Misija svete braće, kako ih zove Srpska pravoslavna crkva, bila je višestruka: verska, jezička, politička. Takođe, ona sama je bila jedna turbulentna promena u kulturi. Promene takve vrste imaju dalekosežne posledice u narodu ili nekoj zajednici, a to znači da posledice možemo osetiti i osvestiti i u svom vremenu. Ipak, mi tu kopču značaja za naše vreme lako gubimo iz vida 

U kakvom društveno-istorijskom kontekstu je započeta misija Ćirila i Metodija? 

Prva važna činjenica je ta da Sloveni nisu imali nikakvo pismo kada su se raširili, između ostalog, Balkanom. Oni su koristili crte i zareze, dakle, znakovni pisani jezik. 

Drugo, prostor Balkana je još od praistorije bio prostor velikih, manjih, a svakako čestih migracija stanovništva. To zapravo znači da je bio prostor različitih kulturnih,verskih i jezičkih uticaja. 

Treće, poznata je činjenica da je velikomoravski knez Rastislav zahtevao od tadašnjeg vizantijskog cara jedan hrišćanski misionarski poduhvat. Zbog čega tada i zbog čega od vizantijskog cara? Naime, on je želeo da se suprotstavi talasima pritiska nemačkog sveštenstva i latinskog jezika.  

Gde su u svemu ovome Srbi?

Srbi su na prostoru Balkana izloženi dvostrukom uticaju – grčka i latinska jezička sfera (tada još nema podele među crkvama) vrše paralelno svoj uticaj, a granica uticaja se prostirala preko današnje Albanije, Kosova i Metohije i dalje na jugo-istok.  Važno je napomenuti da uticaj jezičke sfere zapravo jeste direktno i politički uticaj, sledstveno kulturnom. Naime, jezik jeste kuća bića jednog naroda. To mogu potvrditi jednom malom anegdotom iz svog nastavničkog rada sa strancima koji su učili srpski jezik, ponajviše onima anglo-saksonskog porekla. Najčešći komentar učenika pri suočavanju sa padežima ili relativnom zamenicom „koji“ bio je: ah, kako je ovaj vaš srpski komplikovan! Ja sam to, svakako, prihvatala sa osmehom, ali sam promišljala i zaključila da to zapravo znači da je naša kulturna pozicija veoma složena, u šta se svakodnevno uveravamo. 

Zbog čega je, prema Vašem mišljenju, bitno da i danas spominjemo misionarski rad Ćirila i Metodija i u kakvoj je vezi on sa stvarnošću koju živimo?

Razlozi za spominjanje su brojni. Važno je, ipak, napomenuti da opismenjavanje u okviru ove moravske misije na teritoriji gde su živeli Srbi nije značilo da narod, to jest, narodna masa, uči slova i veštinu čitanja i pisanja. Slovenski, poznatiji kao staroslovenski jezik bio je jezik na koji su prvenstveno prevedena bogoslužbena jevanđelja. Dakle, Srbi su prihvativši slovenski jezik kao treći bogoslužbeni jezik svoje nove vere, zapravo prihvatili svoju kulturno-istorijsku ulogu i civilizacijsku poziciju u hrišćanskoj Evropi. Ta pozicija je od samog začetka, zbog gorepomenutih pritisaka zapadne i istočne kulturno-jezičke sfere, bila specifična. Zaključila bih ovaj razgovor jednom mišlju, koja može pojasniti značaj ćirilsko-metodijevske misije danas. Čin sastavljanja prve slovenske azbuke i prevođenje bogoslužbenog jevanđelja u kontekstu stalnih seoba i kulturnih uticaja odredio je srpsku kulturu u najširem smislu te reči kao kulturu koja se razvija pod pritiskom nestanka/asimilacije i u direktnom kontaktu sa drugim/različitim kulturama. Kad bismo u svom radu i životu imali to na umu, verujem da bismo lakše brodili kroz more promena u savremenom svetu. Bibliotekarstvo, kao jedan od branika ove svesti, u tome ima svoje mesto i na njemu predano radimo koliko god je u našoj moći.